Djura Jaksic '' Otadzbina ''

I ovaj  kamen zemlje Srbije,
Sto, pretec suncu, dere kroz oblak,
Sumornog cela mracnim borama
O covekovecnosti prica  dalekoj,
Pokazujuci nemom mimikom
Obraza svoga brazde duboke.

Vekova tamnih to su tragovi,
Te crne bore, mracne pecine;
A kamen ovaj, ko piramida
Sto se iz praha dize u nebo,
Kostiju krsnih to je gomila,
Sto su u borbi protiv dusmana
Dedovi tvoji voljno slagali,
Lepeci krlju srca rodjenog
Misicasvojih kosti slomljene,
Da unicima spreme busiju,
Oklen ce nekad smelo, preziruc,
Dusmana cekat cete grabljive.

I samo dotle, do tog kamena,
Do tog bedema,
Nogom ces stupit, mozda poganom.
Drznes li dalje?... Cuces gromove
Kako tisinu zemlje slobodne
Sa grmljavinom strasnom kidaju;
Razumeces ih srcem strasljivim
Sta ti sa smelim glasom govore ,
Pa ces o stenje tvrdom kamenu
Brijane glave teme celavo
U zanosnome strahu lupati...
Al' jedan izraz, jednu misao,
Cuces u borbe strasnom lomnjavi:
,, Otadzbina je ovo Srbina! ''...